Dobar dan i dobrodošli!

Dozvolite mi da prekršim protokol i da prvo pozdravim preživele žrtve seksualnog nasilja na ovoj konferenciji, pošto je ovo događaj o vama i za vas.

Gospodine premijeru, članovi vlade i kosovskih institucija,

Drage kolege iz diplomatskog kora i međunarodnih institucija,

Dame i gospodo, prijatelji,

Tema današnje konferencije je seksualno nasilje u konfliktu, stigma i društveni tabui, govorićemo o mentalnim zidovima i o poštovanju, podršci i integraciji. Sigurno je veoma bolno i uznemiravajuće slušati i diskutovati o ovoj temi na ovako lepom danu u martu. Proleće se nazire, što bi se bavili teškom prošlošću? Pa, zato što je prošlost još uvek živa i još uvek čeka na odgovore i radnje, o tome ćemo čuti više tokom današnjeg dana.

Veoma sam zahvalan bivšoj predsednici Atifeti Jahjaga sa njenom fondacijom i Ulrikom Rihardson koordinatorkom UN Kosovo tima, što smo se zajedno upustili u ovaj težak i kompleksan problem danas. Obe institucije su od primarne važnosti u vezi sa ovim problemom, ali se možda pitate zašto smo mi kao Nemačka ambasada uključeni u ovome. Pokušaću da vam to objasnim, pošto sudbina žrtava seksualnog nasilja nije nova i ne štedi nikoga:

Dozvolite mi da vas vratim još dalje nazad u jednu drugu zemlju, u moju. Od kraja aprila do juna 1945. 34-godišnja žena u Berlinu je vodila dnevnik i opisala sa strašnom detaljnošću sudbinu žena koje su tretirane kao ratni plen. Zgrožavajuća svedočenja o seksualnom nasilju, grupnim silovanjima, samoubistvima i trajnim traumama postaju poremećujuće stvarni tokom čitanja. Dnevnik prvi put nije izdat na nemačkom, već na engleskom jeziku 1954. godine, i dobio je pohvale od strane New York Times-a a 1955. je izdat i na holandskom. Autorka nije htela da njeno ime bude objavljeno, tako je knjiga nosila naziv „Žena u Berlinu“ od autora „Anonyma“.

Tek se 1959. godine jedna švajcarska izdavačka kuća osmelila da izda jednu malu ediciju na nemačkom jeziku, sa absolutno poražavajućim ehom u Nemačkoj: „bestidna nemoralnost“ i „obeščaćavanje nemačkih žena“ su bili neki od najčešćih komentara. Autorka je bila duboko ogorčena da je priča silovanih žena odbačena kao uznemiravajuća i posledično je odbila da otkrije svoj identitet do njene smrti. Tek 2001. kada je umrla, njen dnevnik, koji je ponovo izdat od 2003. konačno je privukao punu pažnju nemačkog društva. Ali, Marta Hilers je pola veka, čuvala svoju tajnu i odnela u grob zato što društvo, većim delom muški deo, nije htelo da je čuje.

Možda je moja zemlja bila specijalni slučaj, neko će možda reći: Nemačka je počela Drugi svetski rat i počinila strašna zlodela u samoj Nemačkoj i u celoj Evropi, uključujući seksualno nasilje. Pa je tako ono što se desilo ženama svih starosnih doba neka vrsta osvete, vraćanje milog za gotovo? Ali zašto žene? Jel su one vodile kampanje uništenja na celom kontinentu, jel su one pucale, bacale bombe i širile smrt i teror, jesu one bile na vlasti i donosile odluke koje, nakon što su ostavile trag uništenja i istrebljenja, dovode do nečega što se u Nemačkoj zove „nulti čas“ u 1945. godini?

Masovno uništenje koje je bilo praćeno masovnom amnezijom, ništa nije bilo dozvoljeno nakon Drugog svetskog rata što bi poremetilo narativ nemačkog naroda koji se budi strašnog košmara. Niko se nije osećao odgovornim, niko nije hteo da čuje o tome šta se desilo. I tako žene koje su bile pogođene seksualnim nasiljem nisu bile u stanju da govore, a da su to uradile bile bi stigmatizovane u društvu koje nije htelo da više bude uznemiravano od ovih strašnih stvari.

Celo jedno društvo koje živi veliku laž a nesposobno je da pomogne da se zaleče rane. Samo da bi imali opštu predstavu o uticaju na nemačko društvo kroz same brojke, iako nikada nećemo znati prave brojke zbog društvene stigme, procene se kreću od 1,2 do 2 miliona žena silovanih u posleratnom periodu, uz četvrtinu miliona umrlih od povreda, samoubistva i fatalnih pokušaja abortusa. A onda su preživele žene, kao što je „Anonyma“, autorka koju smo pomenuli ranije, morale da nose posttraumatske ožiljke do kraja njihovih života, nemajući nikoga sa kim mogu to da podele i da ih razume. Jedna od najpoznatijih preživelih žrtava je možda neko koga nemate na umu. Supruga našeg dugogodišnjeg kancelara Helmuta Kola, Hanelore Kol, koja je preživela grupno silovanje u 12. godini života 1945. u Berlinu, i koja je, prema njenim sopstvenim rečima nakon zlodela bačena kroz prozor kao džak cementa. Devojčića od 12 godina koja pati za ostatak svog života unutar zidova ćutanja u nemačkom društvu. Svi mi pamtimo porodične slike sa osmesima na kojima je i Helmut Kol, gigant evropske politike za skoro dve decenije. A ipak, osmehnuta žena pored njega je podelila svoju strašnu prošlost tek veoma kasno.

Zašto je toliko dugo trebalo da se prevaziđe zaglušujuća tišina? Verovatno su uzroci duboki. Silovanja su dotakli tabue koji nisu karakteristični samo za nemačko društvo. Čim se govori o seksualnom nasilju, pojmovi kao što su čast i sramota su dotaknuti. Ali zar to nije izvrnuta logika gde društva padaju u zamku počinilaca? Zašto je to beščašće za žrtvu silovanja, zar nije počinilac onaj koji istinski osramoćuje sebe vršeći ovakav zločin? I šta je sramota, preživeti seksualno nasilje ili ostaviti člana porodice, vašeg susedstva ili društva samog, sa strahotama koje je doživela? I zar društvo, kroz stigmatizaciju žrtava i preživelih, ne radi baš ono što su počinioci hteli da postignu, da podele trajni otrov i da ga drže živim?

Drugi svetski rat je trebao da bude rat koji označiti kraj svih ratova, zar ne? Barem je to bila ideja kada su Ujedinjene Nacije osnovane u 1945. to je bila misao starog kontinenta koji se oporavljao od miliona mrtvih i opustošenih zemalja. Kakva iluzija s obzirom da je bilo više od 250 ratova širom sveta od tada. A proporcije takozvanih unutrašnjih konflikata se sve više povećavaju i sada dostižu 90% širom sveta. Klasifikacija tradicionalnih ratova i konflikata predstavlja sve veći izazov kada se govori o odgovornosti za ratne zločine. Ova tačka je posebno krucijalna za naše diskusije, silovanje je silovanje, bez obzira da li se događa u „ratu“ ili u „konfliktu“. Dok smo mi kao međunarodna zajednica sve sofisticiraniji u pogledu formuliranja, to se može reći i za bolesne umove koji koriste seksualno nasilje kao deo sistematskog ratovanja. Ti ljudi znaju veoma dobro da seksualno nasilje može da ošteti društvo, metak u ratu može da ubije nekog fizički, seksualno nasilje može da ubije dušu i da uništi društveno tkivo. To smo videli 90-ih na našem zajedničkom Evropskom tlu, ovde na Balkanu, videli smo to u severnom Iraku za Jazidima, i još uvek to viđamo u regionu Velikih jezera u Africi. I još na puno drugih mesta na celom svetu.

Dame i gospodo, dragi prijatelji, ove godine ćemo imati 20. godišnjicu UN rezolucije 1325. U Njujorku, UN se spremaju da započnu novu kampanju protiv seksualnog nasilja u konfliktu. Mi smo u Nemačkoj duboko ubeđeni da nam trebaju ove nove inicijative da se efektivno borimo protiv onih koji misle da mogu da izbegnu odgovornost za počinjeno seksualno nasilje, koje koriste kao oružje u sukobu. Ovo se može postići samo u saradnji sa Ujedinjenim Nacijama i uz punu posvećenost svih njenih članova. Zbog toga mi verujemo u multilateralizam. Zbog toga ćemo mi kao predsedavajući Saveta bezbednosti u Aprilu izneti ovu temu pred najviše telo u na ovoj planeti. Moramo preduzeti korake, a mi smo kao Nemačka duboko posvećeni tome da podržimo ovu inicijativu kako bi se borili protiv nekažnjivosti i tišine.

Neki od poslednjih ličnih tačaka i pitanja: ovde se govori o odgovornosti, ali o odgovornosti za osobe. Ovde se ne radi o grupama ili zajednicama, ovde se ne radi o upiranju prstom. Sve zajednice su prošle kroz ove strahote, usput rečeno i ne samo žene, tako da se ne radi o brojevima, već o individualnoj patnji i sudbinama. U ovom pogledu, silovanje ostaje silovanje, da li postoji razlika između seksualnog nasilja pre ili posle fiksiranog datuma u oružanom konfliktu? Da li silovanje nije više silovanje ako se aplikacija za priznavanje podnese posle fiksiranog datuma? Vodeći princip treba da bude da preživeli ne trebaju da prolaze kroz strahote iznova i da se njihova sudbina stavlja u pitanje još jednom. Njima treba pomoći na svaki mogući način i na vreme.

Društva i države, javni servisi i nevladine organizacije mogu da urade puno da pokušaju da izleče povređene duše i tela kroz podršku, kako psihološku tako i materijalnu. Nemojte da pogrešno razumete, na Kosovo se već gleda kao primer najbolje prakse zbog prvih penzija koje su dodeljene preživelima. Molimo vas da nastavite na ovom impresivnom putu, i pokušajte da uradite više u zdravstvenoj nezi i ekonomskoj integraciji. U administrativnom delu, zar ne bi bilo od pomoći da se komisija za priznavanje osnaži u njihovom radu s obzirom na kompleksnost ovih slučajeva? Medicinska pomoć, posebno profesionalna trauma terapija mora da bude održiva i dostupna. Ponovo naglašavam, niko ne treba da ostane sam. Onih koji pomažu treba biti više i napori ne trebaju biti prepušteni onima koji su lično angažovani. Ovo je duboki društveni izazov, koji samo društvo kao celina može da nosi i treba da nosi kroz javne institucije koje su obučene za ovaj smeli poduhvat. Podelite sa nama gde mi kao međunarodna zajednica možemo da vas podržimo još više.

Ali najveći izazov, na Kosovu, i na celom svetu, je da se ne dozvoli otrovu koji silovatelji seju da pobedi. To se može postignuti samo odavanjem poštovanja i uz saosećanje za preživele. Oni će nastaviti da pate od ovog rata ako ih društvo kao celina ne prihvati i da im osećaj da pripadaju i da su vrednovani. To je ono što mi kao organizatori želimo da damo preživelima danas: Vi niste sami, nama je svima stalo, mi želimo da radimo da vam pomognemo na individualnom planu. I sa vašim pričama i pričama sličnim vašim na celom svetu, zajedno sa vama. Mi kao nemačka vlada želimo da pomognemo da se pokrene novo međunarodno okruženje koje sprečava i sankcioniše one koje misle da mogu da izbegnu odgovornost nakon vršenja seksualnog nasilja kao oružja u sukobu, jednostavno zato što nikom nije do toga stalo.

Pa, neka od danas pa nadalje čuje: Nama je stalo.

Hvala

Možda će ovo pokvariti površne radosti praznika stvorenog za polovinu našeg društva. Zašto organizujemo konferenciju o ovom strašnom problemu, ali danas se radi o ženama, o postajanju, zato vam se svima od srca zahvaljujem što ste danas sa nama.