Willkommen auf den Seiten des Auswärtigen Amts

 Govor nemačkog ambasadora gospodina Kristijana Helta povodom Dana nemačkog jedinstva 2019. godine

02.10.2019 - Članak

Dragi gosti,

herzlich willkommen, mirë se keni ardhur, srdačno dobrodošli, welcome.

Zahvaljujem vam se zajedno za mojom ženom i celom porodicom nemačke ambasade što ste nam se pridružili u proslavi našeg dan državnosti, nemačkog Dana jedinstva.

Dozvolite mi da izrazim posebnu dobrodošlicu svima koji su prisutni od strane naših agencija za saradnju GIZ-a i KfW-a, pošto takođe slavimo 20 godina nemačko-kosovske razvojne saradnje. Onima koji su prisutni, molim vas da prenesete vašim kolegama koji danas nisu ovde, da sam ja kao nemački ambasador ponosan šta ste postigli ovde i šta vi i dalje činite za narod Kosova. Ja mislim da to zaslužuje jedan aplauz.

Ove godine, što je postala tradicija u Nemačkoj, rotacija proslava unutar naših 16 saveznih država se pomera ka najvesevernijoj, Šlezvig-Holštajnu, koja se graniči sa Danskoj. Ovo su naša vrata ka Skandinaviji, između dva mora, Severnog i Baltičkog. Tamo postoji duga mornarska i poljoprivredna tradicija koja objašnjava neku od dekoracija koju vidite ovde i neke od jela i piva koje ćete tek otkriti. Šlezvig-Holštajn takođe ima dugu istoriju različitosti. Tri od četiri priznatih nacionalnih manjina u Nemačkoj žive na severu, to su Danci, Frizijci i nemački Sinti i Roma. Danska manjina na severu ima posebna manjinska prava unutar izbornog zakona, u pogledu obrazovanja i dr. Sva tri zaštićena manjinska jezika se govore na Severu, danski, frizijski i romani.

Možda neki ljudi u našoj zemlji smatraju nemački dijalekt, takođe zaštićeni regionalni jezik koji se govori tamo, malo težim za razumevanje:

Leive Lanslüd,

ok för jüm all een haddliget Willkoam op unsan Empfang för den Dach to de Düdtsche Eenheid.

Wi froid uns, dat Se dorbi sind und wi all tosomm fiean könnt.

Poštovani sunarodnici,

i vama svima posebna dobrodošlica na naš prijem povodom Dana nemačkog jedinstva.

Radujemo se da ste sa nama i da ćemo zajedno slaviti.

Početak našeg nemačkog angažmana za ovu zemlju i njene ljude nakon užasnog rata 1999. godine je sada već 20 godina iza nas. Nemačka radi uz Kosovo da bi se životni uslovi poboljšali i da ljudi u skladnim okolnostima mogu raditi na ostvarivanju njihovih snova. Bez vas, dame i gospodo, ovo ne bi bilo moguće. Na to možemo svi mi da budemo ponosni, i zbog toga želim da vam izrazim moju izričitu zahvalnost.

Dame i gospodo,

Ova godine takođe obeležavamo godišnjicu jednog od najradosnijih momenata u nemačkoj istoriji, 30 godina od pada Berlinskog zida. Mi ćemo obeležiti ovu godišnjicu serijom pratećih događaja i na Kosovu, jer ovaj konkretni momenat ima značenje koje prelazi granice Istočne Nemačke. Sve je počelo u ovo vreme pre 30 godina sa prvim masovnim demonstracijama koje su najavljivale dolazeće promene.

Najpre je ovo priča hrabrih ljudi, niko nije očekivao da se ovakva stvar može dogoditi, da će ljudima u DDR-u jednog dana biti dosta. Da će im biti dosta ugrožavanja i degradacije životnih uslova, da će im biti dosta nedostatka svakodnevnih sloboda, da će im biti dosta ekonomskog sistema koji je na pragu implozije zbog stranačkih aparatčika koji se prave da znaju kako upravljati ekonomijom, da će im biti dosta vođstva koje živi na drugoj planeti, materijalno, vozeći se u njihovim Volvo limuzinama dok su ostali morali da se voze u njihovim Trabantima koji zvekeću, a i politički kada su proklamovali socijalističku jednakost, solidarnost i raj na zemlji dok su zatvarali njihove protivnike. Ljudi koji nisu pratili partijsku liniju nisu mogli studirati, nisu se mogli zaposliti, bili su maltretirani, tretirani kao odmetnici. Nezavisno sudstvo? Zaboravite. Nezavisne medije? Zaboravite. Ako ste, međutim, odavali utisak da pratite ono što bi mi danas nazvali “fake news” i pridružili se partijskim strukturama, sve je bilo super. Osećali biste se delom kluba i bili biste tretirani na odgovarajući način. Većina ljudi je međutim morala da živi u skromnim uslovima, i njima je pored svega govoreno da im je bolje nego drugima.  

Ali najgori je bio nedostatak slobode. Malo njih se usudilo da se suprostavi državi koja je bila prisutna svuda, prisutna na poslu, prisutna u vašem privatnom životu, čak i u vašoj spavaćoj sobi. Instrumenti zastrašivanja i kontrole su bili strašni i opsežni kao i zadatak da se kontroliše kompletna populacija. I to je ono što je donelo iznenadne promene, ljudi nisu hteli više da slušaju šta da misle, šta da rade ili kako da glasaju. Znali su da je sistem namešten, hteli su da se čuje njihov glas, hteli su da imaju istinsku demokratiju, izbor, i da na kraju odluče sami. Talasi demonstracija, koje su bile sve veće i veće, preplavili su gradove Istočne Nemačke od kojih su najpoznatije bile u Lajpcigu. Ceo svet je gledao u čudu, kao i mi u Zapadnoj Nemačko,j na ovu oslobođenu hrabrost građana koji su želeli svoja građanska prava. Oni su uzvikivali „Mi smo narod“. I takozvane elite su bile bespomoćne. Zašto sistem represija nije radio više, zašto su se ljudi usudili da govore ono što žele? Za mene je najbolji primer kompletnog nerazumevanja realnosti bio dugogodišnji šef Štazija, kako se tada zvala državna bezbednost, Erih Milke, koji je preopterećen tim dešavanjima u jednom od njegovih zadnjih javnih nastupa rekao: „Ali ja vas sve volim“. Isti čovek  po čijim je naređenjima uništeno toliko biografija, familija i prijateljstva a ljudi ubijeno.

Ljudi su se borili za istinsku demokratiju i nekoliko meseci kasnije, marta 1990. Prvi stvarni demokratski izbori su održani. To je takođe bilo vreme kada je jedna mlada naučnica prvi put zauzela političku poziciju kao zamenica portparola prve slobodno izabrane vlade, današnja kancelarka Angela Merkel. Zbog toga se ona lično angažuje toliko u svemu što ima veze sa ličnim slobodama, vladavinom prava i sa skromnim državnim aparatom koji je u službi građana. Ona je videla kako je to kada je obrnuto, kada se od građana očekivalo da uz puno poštovanja podilaze državnom rukovodstvu. Cela Nemačka danas može biti zahvalna onima koji su pre 30 godina ustali da pokažu uzornu građansku hrabrost.

Ja sam lično jednako zahvalan za ovu lekciju građanskog angažovanja za demokratiju. Živeo sam u mnogim zemljama i znam da svet nije samo sastavljen od mesta gde su sve slobode uvek date i uživane u praksi. Ipak, ja verujem u pravo svake individue na ovoj planeti da odluči o njenoj ili njegovoj sudbini, da slobodno izabere demokratski sistem kojem žele da daju svoj glas za opšte dobro. Pravo svakog građana je da bude tretiran jednako pred zakonom.

U Berlinu, svaki građanin može da se prošeta kupolom našeg parlamenta, Rajhstaga, i time da stoji nad sazivom parlamenta. To ima veliku simboličnu vrednost, narod vlada, niko drugi. Mi smo to morali da naučimo na teži način. To je proces učenja bez kraja, demokratija mora biti odbranjena i čuvana svakog dana. To je sistem koji zahteva odgovornost od svih. On postaje fragilan čim ga uzmemo zdravo za gotovo ili jednostavno dignemo ruke.

Pre 30 godina jedna neverovatna priča se razvila koja rezultirala pravim promenama u celoj centralnoj i istočnoj Evropi. Mi smo dužni hrabrim građanima, koji su se držali ovih visokih načela, mirno protestujući za njihova prava, za slobodu i demokratiju.

Hvala!

Dame i gospodo, zamolio bih vas sada za tišinu za državne himne. Ako bi mogao da dodam za nemačku himnu, pevanje nije samo dopušteno nego i veoma dobrodošlo. Posle svega, ključne reči su: „Jedinstvo, pravda i sloboda“   

 

Na početak stranice