Prikazati sliku u velikom formatu

Zatvoriti

Pre više od šezdeset godina, 1948. godine, u Parizu sastali su se muškarci i žene iz svih delova sveta, kako bi svetu ponudili nesvakidašnju viziju pravednog i miroljubivog sveta - doneli su Opštu deklaraciju o ljudskim pravima.

Ona polazi od "urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava" koja su svakome zagarantovana, a da se pritom ne pravi razlika na osnovu boje kože, pola, jezika, veroispovesti ili drugih sličnih kriterijuma. To je upravo ono što se podrazumeva pod ljudskim pravima: na ljudska prava ima svako ponaosob pravo samo na osnovu toga što je ljudsko biće, nezavisno od osobina koja nas - ljude - razlikuju jede od drugih.

UN-civilni pakt i UN-socijalni pakt

Ova izjava čini zajedno sa oba pakta o ljudskim pravima iz 1966. godine, Međunarodnim paktom za privredna, socijalna i kulturna prava i Međunarodnim paktom za građanska i politička prava tzv. "Međunarodnu povelju o ljudskim pravima". Ona je dopunjena nizom drugih ugovora o ljudskim pravima, koji daju bliže odrednice o zaštiti protiv diskriminacije, kao npr. o diskriminaciji žena ili rasnoj diskriminaciji ili formulišu u jednom od sporazuma centralna uporišta zaštite ljudskih prava, kao što su apsolutna zabrana mučenja ili ropstva. Ovi sporazumi, kao i njihovi prateći zapisnici, u kojima su utvrđene pojedinosti kao što su mogućnosti žalbe ili posebni mehanizmi zaštite, danas su ratifikovale mnoge države.

Evropska konvencija o ljudskim pravima

Na evropskom nivou Evropskom konvencijom o ljudskim pravima usvojen je sporazum iz 1950. godine, koji čak omogućava sudsko sprovođenje pravnih zahteva. I Lisaboskni ugovor Evropske unije koji je na snazi od decembra 2009. godine sadrži jasne izjave o zalaganju za ljudska prava.

Nedeljivost ljudskih prava

Ljudska prava su često podeljena u tri generacije. Prva generacija obuhvata građanska i politička prava - dakle, npr. pravo na život i telesni integritet, na slobodu i imovinu, na slobodu mišljnja i slobodu okupljanja ili na pravo na religiju i veru. Privredna, socijalna i kulturna prava se nazivaju pravima druge generacije. Pri tome se misli na ljudsko pravo na prikladan životni standard, uključujući prikladnu ishranu, pravo na rad i prikladnu nadoknadu, pravo na osnivanje sindikata, posebnu zaštitu porodice, trudnica, majki i dece, pravo na najveću moguću meru zdravstvene zaštite, pravo na obrazovanje ili pravo na učešće u kulturnom životu. Ova prava su dopunjena trećom generacijom zajedničkih prava, kao što su pravo na razvoj i pravo na mir.

Ova sistematika o podeli ljudskih prava u tri generacije danas zamenjena je dubokim shvatanjem stvarne nedeljivosti i međusobne zavisnosti svih ljudskih prava. Politička i građanska prava se ne mogu uživati ukoliko čoveku nije obezbeđena minimalna ekonomska egzistencija. S druge strane osiguravanje ekonomskih i socijalnih uslova ne sme da bude na uštrb slobede.

Nemački ustav

Nemačka se već u 1. članu svog ustava izjašnjava o ljudskim pravima: "Ljudsko dostojanstvo je nepovredivo. Sve državne vlasti su dužne da ga poštuju i štite. Nemački narod priznaje nepovredivost i neotuđivost ljudskih prava kao temelj svake ljudske zajednice, slobode i pravde u svetu". Nemačka je ugovorni partner skoro svih sporazuma o ljudskim pravima Ujednjenih nacija kao i svih centralnih evropskih normi o ljudskim pravima.

(Copyright: Auswärtiges Amt)